Thursday, February 25, 2021
Home Lifestyle ŽIVOTNA PRIČA RUŠKE JAKIĆ: Triput sam srećno razvedena žena, Ruška nikada ne...

ŽIVOTNA PRIČA RUŠKE JAKIĆ: Triput sam srećno razvedena žena, Ruška nikada ne može da propadne! DOBRO JUTRO, LUTKO!

Novinarka i urednica jednog od najtiražnijih časopisa u staroj Jugoslaviji, autorka i voditeljka jedne od najgledanijih emisija na srpskim televizijama već skoro tri decenije. Decenijama piše svoju autobiografiju, koju planira da jednog dana privede kraju, a u anale televizije je ušla kada je sama sebi bila gost u emisiji. Ona je prava beogradska dama, žena kojoj su godine samo broj i koja izgleda odlično. Svaki dan započinje legendarnom rečenicom: “Dobro jutro, lutko!” O njoj su se pisale knjige, bila je muza Zdravka Čolića, koji joj je posvetio čuvenu pesmu “Ružo, Ruška”. Iza nje stoji ogroman rad i ogromna želja za napredovanjem. Neponovljiva Ruška Jakić.

POČETAK Rođena sam jedne januarske zime, na drugi dan Božića 8. januara, koji je u narodu poznat i kao dan praštanja, pa tako u Moskvi na taj dan ne kažu “zdravstvujte”, nego “praštajte”. Susrela sam se sa smrću i pre nego što sam zakoračila u život. Kada sam imala godinu dana, nečijom nepažnjom, pala sam u vrelu vodu. Sećam se da mi je majka posle toga pričala: “Molila sam boga samo da te više nema, da te ne gledam kako se mučiš.” Ali zahvaljujući jednom profesoru i bogu, izlečila sam se. Bog je hteo da ja živim i da radim ovo što radim.

Rođena sam i odrasla na Zvezdari iznad Liona kao Ruška Zvezdarka, mangup s beogradske kaldrme. U klasičnoj porodici, u kojoj se držalo do reda i manira. To danas ne postoji. Otac mi je bio predratni diplomata, ataše za štampu u kraljevskoj ambasadi, družbenik Jovana Dučića i Milana Rakića. Doktorirao je prava na Sorboni. Ali 1941. godine prvo su ga Nemci stavili u nemački logor, pa je kasnije, kada su komunisti došli, pošto je bio u kraljevoj vladi, osuđen prvo na smrt, pa onda na doživotnu robiju. Preležao je u Sremskoj Mitrovici 13 godina kao politički zatvorenik. Majka je poreklom Čehinja po majci, a otac joj je bio Grk. Deda je svojevremeno posedovao pola Gospodar Jevremove ulice u Beogradu, dok mi je baba bila dvorska dama kod Obrenovića, tako da mojim venama teče neka plava krv. Ipak, ponašala sam se uvek kao mangup s beogradske kaldrme.

Prvi šamar, prvi poljubac Detinjstvo pamtim po odrastanju sa šest godina starijim bratom Brankom, koji je bio golubar i s njim sam uvek drugovala, on je bio moj veliki zaštitnik. Svuda me je vodio sa sobom. Išli smo na igranke u “Lolu”, na stadion Crvene zvezde, burazer je bio taj koji je mene uvek čuvao. Od njega sam dobila i prvi šamar, jer mi se udvarao njegov najbolji drug, koji je kasnije postao čuveni hirurg. Znao je celu noć da sedi na terasi naše porodične kuće na Lionu i čeka kako bismo, ko bajagi, zajedno došli kući, pošto me je mama samo pod tim uslovom puštala da izađem. Nažalost, više nije među nama. Mnogo sam ga volela. Završila sam Šestu mušku školu, govorilo se tad: “Šesta muška divizija, gde udara, tu probija!” Tu su odrasli i školovali se mnogi poznati glumci i pevači – Ružica Sokić, Rada Đuričin i drugi. Ispred škole je bio jedan parkić i tu sam, negde u petnaestoj godini, doživela svoj prvi poljubac i prvu ljubav. Tad sam bežala i sa časova, a bila sam đak generacije. Bežala sam sa časova likovnog i muzičkog i onda smo odlazili na Zvezdaru, u “Poslednju šansu”. Tu su se skupljali beogradski mangupi. Tako se sećam svog devojaštva i mladosti.

Politika Sa 17 godina, kada sam završila gimnaziju i upisala fakultet, odmah sam se zaposlila kao sekretarica u “Politici”. Ponosna sam što sam bila sekretarica, u tadašnjoj “Politici” ja sam završila dva fakulteta. To je bila “Politika” gde su radila novinarska imena kao što su Miroslav Radojčić, Leon Davičo, Saša Nenadović, koja će zauvek ostati upamćena. Naš direktor je tada ocenio da treba da se pokrene jedan ženski časopis i predložio mi je da pređem u Bazar. Glavni urednik u Bazaru bila je Zorica Mutavdžić. Tada je došao i Momo Kapor, koji je počeo da piše “Dnevnik jedne Ane”, i Aleksandar Joksimović, najbolji modni kreator na svetu, koji je bio modni urednik.

Ana Kad sam se porodila u Gradskoj bolnici, svi su govorili: “Rodila se Ana iz Bazara”, tako da sam po Kaporovoj knjizi dala ime svom prvom i jedinom detetu. To je bila zaista velika škola za mene, tada su počeli i izbori za mis, a “Politika” je bila kuća koja je otvarala vrata celog sveta. Jednog dana, direktor se setio da postoji neki časopis Ana, koji propada, pa me je pitao da li imam hrabrosti da počnem da radim tamo, pa ako ide – ide, a ako ne ide, nikom ništa. Naravno, ja sam rođena u znaku Jarca, samo mi kaži “ne možeš”. Mi smo laki za održavanje, ali smo vrlo zahtevni. Tako sam počela da radim u Ani. Doduše, to je bila stara Jugoslavija, ali smo došli do toga da prodajemo po 400.000 primeraka časopisa. Pravila sam modne strane s čuvenim fotografom Tomislavom Peternekom. Istovremeno, na Trećem kanalu sam vodila emisiju “Dobro veče, ja sam Ana”, gde su gostovali svi oni gosti koji će se sutradan pojaviti i u Ani. Bilo je to vreme, što bi rekao pokojni Čobi u jednoj svojoj pesmi: “Neko vreme pošteno”. Ja sam veliki jugonostalgičar, u to vreme Juga je bila jedna velika zemlja, gde god da sam putovala po svetu, govorili su mi da čuvam svoj crveni pasoš, da mi ga ne ukradu.

Više sam bila u Zagrebu nego u Knez Mihailovoj, družila sam se sa Sašom Zalepuginom i Oliverom Mlakarom. Srećna sam što sam odrastala baš u to vreme, gde smo se svi voleli i družili. Za sebe mogu da kažem da sam hrabra i srećna žena, da iza mene nikada nisu bili ni uspešni muškarci, ni političari, nego nekoliko neuspešnih žena, koje su mi radile o egzistenciji i karijeri. Tako sam, kada je Ana imala najveći tiraž, samo uzela tašnu i otišla zbog nekih strašnih stvari koje su počele da se događaju. Gde sam otišla? Nigde. Bilo je to jedno vreme, za mene je to godina velikog iskustva, jedna godina kada sam promenila svoj život. Te godine je moja ćerka Ana otišla na studije u Milano, tada sam se razvela od muža, umrla mi je majka i uginuo mi je pas, s kojim sam živela 13 godina. To je bila velika škola za mene. Tada sam otvorila vrata svoje kuće, skuvala jedno veliko lonče kafe, sela i počela da razgovaram sama sa sobom. Rekla sam sebi: “Ruška, postoje samo dva puta – jedan da se predaš i da propadneš, a drugi da kreneš napred!” Tako sam odlučila da idem napred.

Tri razvoda Sebe nazivam triput srećno razvedenom ženom. Dejan Đurović je bio moja prva najveća ljubav i moj prvi muž. On je bio glumac, vodio je dugo “Dragstor ozbiljne muzike” i igrao u čuvenom filmu “Subotom uveče”. Dejan je radio u Radio Beogradu i ja nisam ni znala da neko stalno ide iza mene, ali on nije imao hrabrosti da mi priđe. Onda je poslao jednog svog druga da mi kaže da on hoće da se upozna sa mnom. I ja ga pitam: “Pa što se ne upozna?” Tako smo se upoznali, to je bila ogromna ljubav, pisao mi je po pet pisama dnevno. Zabavljali smo se punih pet godina, a u braku smo proveli nešto više od godinu dana. Čak sam išla u neko selo Dupilo da me posle venčanja, upozna sa svoje tri tetke, koje su još uvek bile nevine. Pita on njih tad: “Kako vam se sviđa moja Ruška?” A one mu odgovoriše: “Mogao si oženiti neku poštenu đevojku, a ne kurvu!” Posle smo išli u Ulcinj, na grob njegovog oca, da se zakunemo da ćemo se voleti dok nas smrt ne rastavi. Ništa mi nije bilo važno osim ljubavi, onog trenutka kada bi ljubav prestala, mi smo se razilazili. Tako je bilo s Dejanom, ali i sa ocem moje ćerke Ane, mojim drugim suprugom – čuvenim arhitektom Laletom Nadeždićem. Sa njim sam bila dve godine, razveli smo se kad je Ana imala samo dva meseca. Tu sam najviše pogrešila, jer sam htela da budem i otac i majka. Nikada ne treba davati više no što drugi mogu da prime, jer na kraju uvek ostaneš sam. Radila sam i odgajala ćerku, mnogo mi je i mama tad pomogla oko nje, ona mi je najvažnija bila.Sa trećim suprugom sam bila 13 godina u braku. To je bio Voja Mulina, bubnjar iz Škulinog orkestra. Voleo me je beskrajno i bio je bezgranično ljubomoran. Kada je moja Ana imala tri-četiri godine, bio je s njom u parku i ona ga je tad upitala da li može da ga zove tata. Razvela sam se kada me je prevario, dala sam mu 24 sata da izađe iz moje kuće, iz mog srca je već izašao. Onda je on hteo da se ubije, ali je nož okrenuo naopako, pa nije uspeo da iseče vene. Ja nikad nikog nisam prevarila, za mene je prevara prvo prevariti sebe i živeti u nekim lažnim iluzijama. Ipak, posle neke tri godine, pozvala sam ga da popijemo kafu i rekla sam mu da nije on kriv zbog preljube, da sam više tome doprinela ja, jer sam ga ja uvela u svet u kome se on nije snašao, gde je bio samo Ruškin muž. Tad sam mu rekla i da je prema mom detetu bio bolji nego njen biološki otac, moja majka i otac su ga obožavali. Kada je Ana došla iz Italije, odmah je otrčala da ga vidi. Počeo je da plače kao lud, ostali smo i danas u kontaktu. Ni o kome od njih trojice ne mogu ružnu reč da kažem, svi su oni bili deo mog života.Ćerka Moja ćerka Ana je završila Akademiju za grafički dizajn, pa je pošto-poto otišla kod svoje prijateljice u Milano i samo mi se jednog dana javila i rekla da joj donesem radove, da hoće da upiše Akademiju. Odmah sam otišla u Italiju, prodala sam sve što sam mogla od nasledstva svoje prababe, dvorske dame, i sve sam uložila u nju i presrećna sam zbog toga. Danas sebe nazivam srećnom ženom, jer je moja Ana predivna osoba. U to vreme se pričalo da će ukinuti i telefone, i ja sam rekla da ću se ubiti ako je to istina. Ana mi je tad rekla: “Ubij se, ako nemaš drugi razlog zbog čega živiš, ubij se!” To mi je bila velika škola, otišla sam u kupatilo i isplakala sam se. Danas je ona srećna žena, udata za Italijana, imam i divnog unuka Luku od deset godina, koji obožava da dođe u Beograd i da s bakom ide na burek. Venčali su se ovde, morala sam Italijana da prekrstim.Rad na televiziji Bane Vukašinović je taj koji mi je promenio karijeru, rekao mi je da imam stas, glas i harizmu i da moram da se bavim televizijom, tako da sam ja iz pisanog novinarstva, prešla na televiziju. Godine 1994. počela je s radom na TV Pink. Zvali su me da dođem, u početku nisam htela, ali onda sam otišla i predložila svoju autorsku emisiju. Tada sam poremetila potpuno kompletnu televizijsku scenu i tržište svojom čuvenom emisijom “Ljubav i moda”, u to vreme kad je pola Beograda imalo problema s restrikcijom struje, imala sam 1.900.000 gledalaca. Zahvalna sam Branislavi Džunov, koja je u to vreme bila TV kritičar u Politici, ona je svake subote pola strane posvećivala ne emisiji nego – Ruški Jakić. Ona je od mene napravila zvezdu. Pisala je da za Ruškine noge treba pokriće, a ja sam joj na to odgovorila: “Gospođo, za moje noge treba otkriće!” Ja sam za godišnjicu moje emisije dovela dva stripera, pa je ona napisala da je emisija bila grozna, ali da je važno da sam ja uživala. Odgovorila sam joj da je to najvažnije. Skoro mi je rekla: “Svaka vam čast, vi ste za mene bili izazov. Svi su jedva čekali da dođu u emisiju ‘Ljubav i moda’, a ja sve namerno radila, očekujući vaše reakcije, koje su bile sjajne.” To su bili divni dani. Osam godina sam provela tamo i išla autobusom za Milano da vidim svoje dete, pritom sam snimala za emisiju i išla na modne revije. Ušla sam na Armanijevu reviju, ne znam ni sama kako. Upoznala sam i čuvenu Klaudiju Šifer. Kad me je videla Ivana Stanković tamo, odmah me je uhvatila za ruku i odvela na reviju, posle sam išla na prijeme i u diskoteke. Bilo je to najlepših osam godina u mom životu, i što se tiče karijere, ali i privatno. Moja čuvena rečenica: “Dobro jutro, lutko” sada je postala mantra, a u to vreme, kad sam to izgovorila, svi su mislili da sam odlepila. Posle osam godina na Pinku, napravila sam pauzu sa emisijom i opet sam otišla nigde. Nešto je tad moralo da se dogodi.Italija U Trstu kaže meni jedna Romkinja, s kojom sam putovala autobusom za Italiju: “Ajde da te vodim na kafu” i ja pristanem. I tako, dok smo pili kafu, kaže mi onda da hoće da me vodi u neke butike, gde oni kupuju garderobu pa je posle prodaju. Odvedoše me oni u neki magacin. Inače, ja za sebe kažem da super izgledam, a oblačim se kod Kineza. Ne patim od marki, a izgledam fenomenalno. Čim sam se vratila u Beograd, odlučila sam da otvorim štand na Sajmu i da počnem da prodajem garderobu.Tu su moji prijatelji pričali kako sam propala i počela da radim na bazaru. A oni su mi tad učinili najveću uslugu. Ja sam tad zarađivala po 1.000 maraka dnevno – sve što stavim, ja prodam. Sama sam radila, tad sam bila još veoma popularna zbog emisije i svi su me znali, tako da Ruška nikad ne može da propadne. Morala sam jednom nedeljno da idem u Trst, po stvari, sve sam prodavala. Posle toga, zvali su me iz Novog Sada, gde sam radila na TV Jesenjin. Emisija se zvala “Nekad smo se voleli”, pa sam prešla na Košavu, gde sam bila pet-šest godina i onda sam odatle prešla na Palmu plus, sad će punih 14 godina. Palma je pravi gazda i poštuje me kao autora emisije, fenomenalno mi je. Nije važno koju emisiju vodim niti kako se ona zove, ljudi me gledaju zbog mene. Ja izgaram za svaku moju emisiju, 26 godina ona traje. Godinama pišem svoju knjigu “Ja, Ruška”, koju nikako da završim. Napravila sam fenomenalnu emisiju sa samom sobom, kada je gost Ruške Jakić bila Ruška Jakić. Tad sam ispričala svoj život, jer sam smatrala da sam to bila dužna svojim gledaocima koji me godinama prate. Da im ispričam svoje uspone i padove, da poručim ženama da ne treba odustati od života.

O godinama – ne! Obožavam sve svoje padove i greške, onda kad to prihvatiš, shvatiš da ti je to došlo sa ogromnom porukom. Meni kada se danas pojavi i zakuca mi na vrata neka stara Ruška, ona koja je mislila, kad je bila mlada, da su svi bili krivi, a ne ona, onda je pitam što je došla i kažem joj da ta Ruška više tu ne stanuje. Sve su to poruke koje znače da nešto u životu treba promeniti. Ja sam preteča svih lajfkoučeva koji su se kasnije pojavili. Život je dragocen, treba živeti za danas i voleti sebe kao da nam je svaki dan poslednji. Nikog ne treba da zanima koliko ja imam godina kada izgledam fantastično. Za mene vreme zrelih žena tek dolazi, one više daju, nego što primaju. Imam svoje svakodnevne rituale, prvo perem kosu, voda nosi sve loše, napravim sebi nes kafu, našminkam se i obučem i odem na pijacu. Uvek idem u kafić na moj kapućino, a i obožavam kineske radnje, gde stalno kupujem.

Mene će uvek da bude Uopšte neću da pričam o tome šta će biti kad mene više ne bude. Mene će uvek da bude, ne mislim na prošlost i ne opterećujem se šta će biti u budućnosti. Biće ono što sam zaslužila, a biće dobro, jer sam dobar čovek. Mogu sebe nazvati srećnom ženom i volela bih da ostanem upamćena po tome da carice nikad ne stare. Živeo život!

Pokazao je prstom na mene

Susret s Titom

Imala sam 17 godina kada sam se zaposlila i kada je otvorena štamparija “Politike”. Tito je došao u posetu s Jovankom i tačno je stao ispred mene i pokazao prstom na mene. On je voleo život, bio je hedonista. Dao nam je iluziju da i mi možemo da živimo tako. Kad sam otišla u London, nisu ni znali šta je Jugoslavija. Tito i Dubrovnik su bile dve reči koje su otvarale vrata celog sveta.

Muškarci koji su je voleli

Čola mi je posvetio pesmu

Čuvenu pesmu “Ružice, Ružo, Ruška” Zdravko Čolić je posvetio meni. To je lično rekao u jednoj emisiji kada smo gostovali zajedno. Ono što je smešno je da je Marina Tucaković pisala tekst, a Kornelije Bata Kovač kompoziciju, pa onda nismo znali da li je meni Marina posvetila tekst ili Bata muziku. Izašla sam i u čuvenoj knjizi “Zbog njih su mnogi gubili glave” Slobodana Savića. Mnogi poznati muškarci su gubili glavu za mnom, ne želim da otkrijem ko su, možda ću to otkriti nekad u svojoj autobiografiji. Jedan od njih bio je čuveni jugoslovenski fudbaler Miloš Milutinović, ali ja nisam nikad bila svesna koliko sam osvajala muškarce.

Kako je nastalo prijateljstvo

Direktore, tražio vas neki idot Krcun

Tek sam se bila zaposlila u “Politici” kao sekretarica i bili su me naučili šta da kažem, kako da se ponašam i slično. Zvoni meni telefon i neko traži Danila. Danilo Purić je tad bio glavni urednik. Kažem ja toj osobi: “Hoćete li, molim vas, da spustite slušalicu i da ponovo pozovete, da se lepo predstavite i da kažete da tražite direktora koji se zove Danilo Purić?” Spustim ja slušalicu i pitam se u sebi: “Koja je ovo budala?” Posle nekih 15 minuta, otvaraju se vrata lifta i jedan čovek u kožnom mantilu i sa šeširom samo me pogleda i pravo na vrata kod direktora. Ja sam onda lupila šakom o sto i pitam ga gde se uputio.

On kaže kod direktora, a ja ga pitam: “Ko ste vi?” A on mi odgovori: “Krcun.” Ja siđem dole na prelom i kažem: “Jao, druže Puriću, tražio vas je neki idiot Krcun.” On ispusti sve one novine na pod, nastade tajac, izlete bled ko krpa. Posle nekog vremena, pozvao me je Krcun u kancelariju i traži tri kafe, tri viskija i tri čaše kisele vode, a ja njemu: “Izvinite, ali bi valjda i u kafani rekli, molim vas, donesite mi to i to…” i ja izađem. Posle me je opet pozvao Purić u kancelariju, a Krcun, koji je u to vreme bio bog i batina, mi kaže: “Slušaj ti, lepo devojče, zbog tebe sam morao preko pidžame da se obučem, da vidim ko to meni spušta slušalicu.” Tad smo se i sprijatelji, čak me je i dovezao kući posle jedne večere u “Klubu književnika”. Svima su bile oči ogromne od šoka i ljubomore.

Genijalan i duhovit

Druženje s Momom Kaporom

Jednom sam sa društvom bila u diskoteci u Londonu, gde sam srela Breda Pita. Kad ga je video, Moma je samo rekao: “Ma, ko ga bre šiša.” Moma je bio genijalac, imala sam ludu sreću da radim s njim i da se družimo. Jako je bio duhovit. Voleo je malo da cugne i jednom, na nekom prijemu, igra neka žena na stolu, muzika svira. A on mi kaže on: “Je li, bre, Rule, ko je ova ženska, baš je zgodna.” A ja mu kažem: “Momo, pa to je tvoja žena”. Kaže on: “Ja tek sad vidim kako ona ima dobre noge.”

Pokajala sam se

Pobegla sam sa snimanja filma “Lepa sela lepo gore”

Reditelj Srđan Dragojević je insistirao da se zajedno s Vanjom Bulićem i još nekoliko ljudi pojavim u jednoj od scena u njegovom filmu “Lepa sela lepo gore”. Međutim, nakon nekoliko sati čekanja na Senjaku, ja nisam više mogla da čekam i, pod izgovorom da moram u toalet, napustila sam to snimanje. Pokajala sam se zbog toga, ali Dragojević mi nije zaboravio bekstvo, pa mi je ponudio manju ulogu u trećem nastavku filma “Mi nismo anđeli”, koju sam prihvatila. Ostavila je pečat ta uloga, nije važno što nije bila velika.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

- Advertisment -

Most Popular

Recent Comments