Friday, December 4, 2020
Home Osa news Razgovor sa Iluminatom

Razgovor sa Iluminatom

JORDAN DJEVIC
Ova drzava se zove Kolija. Glavni grad joj je Dun, a ja zivim na periferiji. U ovom gradu se svi bave lepim stvarima; umetnoscu, sportom, naukom … u ovom gradu nema fabrika, nema mnogo saobracaja, huligana, kriminala … dosta ljudi se medjusobno poznaje, druzi, slavi. Oni poznaju nasu literaturu vise nego mi njihovu. Dodjoh, pokusah, ostadoh i nije mi zao.
Imam 50 godina. U zivotu jedino nisam bio nastran i nisam nikoga ubio. Ostalo sam iskusio. Optimirao sam sebe do granice koju tek sada kao pedesetogodisnjak prepoznajem.
U toku dana uvek postoji nekih par minuta koje dominiraju mirnocom i spokojom, ma gde se covek nalazio i ma sta radio. U doba ranog neiskustva nisam ih prepoznavao i mislio sam da je zivot takav; naporan, nesredjen, stresan, turbulentan, kad-kad zanimljiv, lep, najlepsi … I jeste; i ovo je i ono je. Nisam znao za bolji a ni za gori a obadva su me vrebala ili su cak bili deo moje svakodnevnice. Citao sam i opet citao, ucio, bio radoznao i uvek se iznova sve vise i vise pitao: Zasto li su Pamuk i Ljosa dobili Nobelove nagrade kad iz njihovih knjiga nisam saznao nista novo, nesto sto do tada nisam znao? Doziveh jutra sa Leotara, potrosih Carevo, Radovanovo blago i opet nista … Mozda trebam ucvrstiti duhovne korene pa procitah Jerotijeve tomove i opet nista novo ne naucih. Prva knjiga koja me prodrma bese “Cudna vremena”. Covek koji mi je poklonio istu, rece mi da je to pisao jedan nas Brat, mason. Rece mi jos da ga je bas on upoznao sa jednim veoma cudnim covekom i da bi, poznavajuci me, voleo da i ja iskusim jedan dan razgovora sa tim cudakom.
Bas ovako mi je rekao:
-Ima jedan covek koji je cudan bas zato sto je sasvim obican. Kada sa njim pricas osecas se velikim, vaznim a shvatices da si mnogo mali i nebitan a da to ne velica a ni umanjuje tvoju licnost ni u tvojim ni u njegovim ocima. Razgovor sa njim je skola; jedinstvena, najneobicnija … u njoj nema zvona, djaka … ti odredjujes koliko traje cas, ti zvonis … On ima 92 godine i veoma je zilav cicica. Zato sto duvamo u istu tikvu, idemo istim pravcem, recicu ti: on je Iluminat.
Najvisi sam stepen. Negde je to 33. negde 11. negde 99. negde 3. ali je u svakom slucaju bitno da dalje nema; ili? Onaj ko prodje najvisi masonski stepen razmislja drugacije, stalozenije, pribranije, studioznije, mirnije, pametnije, racionalnije! Opet … nema ni najviseg stepena da se jednog momenta nije upitao: ima li dalje? Mogu li biti jos univerzalniji, upotrebljiviji, bolji covek nego sto jesam?
I ko jeste i ko nije mason cuo je za Iluminate. Gotovo svi ih svrstavaju u ljude koji mesetare svetom, bogatase, mocnike … dobro je, dobro je, dosta; kratko – gluposti. Resih da upoznam zilavog cicicu, to je jedinstvena prilika pa neka razgovor izadje kako izadje; mozda upoznam sebe na najgori moguci nacin, mozda mi otvori oci, mozda me izgrdi za nesto sto “oni znaju” o meni … I pored poznavanja tematike o Iluminatima, kopkalo me je nesto; ko su ti ljudi; kako li ce doci na razgovor; da li sa obezbedjenjem; kako li ce biti obucen; mozda ga i znam … pitanja u mojoj glavi su navirala. Dogovorio sam sastanak, samo; zeli li on da razgovara samnom. Ne bih voleo da “davim” coveka od 92 godine.
Park “Luberin” je ivica urbane i ne urbane varosi u kojoj zivim. U park se ulazi “odozdo”, kroz monumentalan prolaz ozidan nekada davno, u vreme kada se o arhitekturi, simbolici, znacaju i lepoti takvih zidanija vodilo racuna. I sa leve, i sa desne strane su kupole, na strazarnice nalik; ona desna sa stepenicama na desno a leva sa stepenicama, naravno na levo. Znao sam da to simbolise dvorce koji su sluzili za odbranu od neprijatelja, odnosno za odmor. Desna bejase simbol zamka za omor. Znao sam da su zidari u to vreme pazljivo birali materijale koje ugradjuju u zdanja koja su gradili ali nisam znao da su parkove smatrali prioritetnijim mestima od samih kuca. Negde sam procitao da su tadasnji zidari parkove uredjivali samo bogatasima pa da im je takav stav ostao i kada su parkovi poceli da budu i obicnim ljudima mesta za opustanje, setnju i odmor a ne samo carevima, kraljevima, bogatoj vlasteli … Disciplina, organizovanost i pedanterija zidara tadasnjeg vremena se i danas primecuje na svakom koraku.
“Luberin” je imao 23 klupe, jedno malo jezerce, manji lavirint od simsira, opet dve kupole na izlazu iz parka i tri ipo kilometara izukrstanih pesackih staza. Jedno mesto je dominiralo. Skoro na vrhu samog Parka, na istocnoj strani, pre betonskih svodova koji kao da simbolicno pokazuju izlaz, klupa bese malo lepsa, monumentalnija i reklo bi se od boljeg drveta. Ali da krenem redom.
Rekoh da se ulazilo “odozdo”. Odmah levo, kako sam krenuo ka vrhu, posle stotinjak metara spazih prvu klupu na kojoj je sedeo starac sa sesirom i rukama ispruzenim tako da su mu obadve ruke bile na vrhu stapa i u visini glave. Prolazivsi, kao da me je osetio pa podize veoma lako i brzo stap i nasloni ga na rame. Bio je zagledan u jezerce ispred.
Cudni ljudi, dokoni se setaju parkom; ako, tako i treba; bolje nego da sede ispred TV ekrana. Jedan stariji bracni par je kacio neki oglas na stablo drveta cija je krosnja pravila predivan hlad i nagovestavala da bi za koju godinu mogla da dosegne i do ivice jezera. Bio je to Bagrem. I da nisam pogledao znao bi o kom drvetu se radi, jer je mirisalo iz “sve snage”. Matorci su kacili sliku macke koja im je po ove stare dane postala naporna. Zele da je daju nekome ko ce se o njoj brinuti. Zagledao sam sliku macke a dekica ce mi reci:
-Mladicu, mozda ste bas Vi sledeci vlasnik nase “Udovice”?
Udovica je bilo ime macke! Zahvalih se za ovo “Mladicu” i rekoh da nisam zainteresovan jer nemam bastu;
-Zivim u stanu a znate da je to u stanu nemoguce; da imam bastu onda bih rado postao novi vlasnik “udovice”, ovako … ne ide.
-Zasto? Pa i Bodler i Dali i Sekspir i Jesenjin i van Gogh su ziveli u malim stanovima, imali su po nekoliko macaka i nije ih nista omelo da danas pricamo i ucimo o njima. No, razumem Vas.
Prosavsi starce osvrnuh se na jezerce koje bih, cini mi se, mogao iz petnaestak skokova preskociti. Jedan gospodin, ne samo na prvi pogled vec sigurno i u svakom smislu, hranio je labudove koji su veoma pitomo prilazili i skoro iz ruke mu uzimali hranu. Naravno da nemam nista protiv i da mi je simpaticno to sto on radi ali ipak mu pridjoh i rekoh da pripazi jer verovatno zna da je hranjenje zivotinja na ovaj nacin, ovde i u ovoj drzavi protivzakonito.
On me uhvati za ruku kako bi se lakse uspeo do mene, jer je bio na samoj obali; pomogoh mu i on me nekako zajedno sa njim povuce pa sedosmo na jednu od one 23 klupe.
-Lepo je to sto postujete zakon ove drzave! Vidim, cujem po akcentu da ste stranac!? Jesam li u pravu?
-Da iz Dorije sam.
-Aaaaaa, ta divna Dorija … His, Olnac ili kako se vec kaze …
-Dobro ste rekli. Bili ste u Doriji?
-Bio mnogo puta. Jeo pravi pasulj, pio onaj vas snaps, voleo jednu Dorijanku, davio se u vasoj preukusnoj hrani, pevao u Sindariji a onda otisao dalje u svet. Proveo sam dobrih 2 godine u Doriji i naucio samo nekoliko bezobraznih reci, kao i svaki stranac koji prvi put kroci u onaj raj. Bar je tada bio. Sada, ne znam.
-Zavisi u kakvom ste drustvu. Ima i sada toga. Za skolovane, fine i postene ljude je raj. Za one koji stalno traze krivicu u svemu, svadjaju se, bude se ljuti, lezu jos ljuci, za njih je to pakao. A kako nebi i bio kad ga sami prave. Medjutim, nakotilo se svega u Doriji pa se polako samounistavaju. Razvijen je sistem vaspitanja omladine da postuju samo novac i profiterstvo sumnjivog karaktera pa se tako unistila cela jedna generacija, mozda i dve. Zato sam i otisao iz tog, kako rekoste “raja”.
-Dobro ste uradili. Ovde, hvala Bogu, ima jos zakona. Moj unuk me moli da mu pomognem oko upisa na Fakultet jer je mesto zaista tesko dobiti. Rekao sam mu da ce se njegov trud sada bodovati, uracunati, izaci na videlo pa ako je zasluzio dobice mesto. Mogao bih ali mu necu pomoci. Napravio bih tako od njega malo losijeg coveka od onoga kakav jeste. A dobar je; neka takav i ostane. Decu treba voleti, pomagati im, naravno ali i uciti ih pravim principima pre nego manirima. Nego, necu da Vas zadrzavam. Mene ceka moja zenica sa ruckom pa bih i ja da krenem dalje. Zbogom.
Interesantan covek; prica dosta ali ima sta i da kaze. Priblizavao sam se sredisnjoj tacki leve strane jezerceta, uzivao u pogledu i cekao da mi zazvoni telefon kako bi se sreo sa onim sa kojim sam namerio. Receno mi je da cu “biti pozvan”. Imam vremena, dan je lep, ja raspolozen kao i vecina ljudi u gradu Dun. Setam. Nesto nalik na manji paviljon, obraslo nekim „zimzelenisem“, natkriveno vec oronulom ceramidom stvori se ispred mene a u sredistu paviljona dva starca igraju sah, dok ih je jedan, sa rukama na ledjima posmatrao. Sahovska tabla velicine, otprilike sesnaesterca ispred fudbalskog gola, je bilo odlicno mesto i nacin da se stari ljudi zabave sahom a da pri tom ne sede vec figure „vuku“ po sahovskom polju i na taj nacin se malo pokrecu, sto je za njihove ali i za moje godine izuzetno preporucljivo. Krocivsi u paviljon sva trojica se zagledase u mene. Pristojno i tiho sam se izvinuo sto remetim koncentraciju igraca ali mi treci covek gestom pokaza da nije problem i da pridjem kako bi igraci imali malo vise publike.
-Ne bojte se, ne smetate nam. Jedva cekamo da neko dodje i pametuje.
-Ali ja ne zelim da pametujem, samo sam u prolazu …
-Eto, vidite da pametujete. Cutite i gledajte. U park se ne ide „u prolaz“ vec sa namerom; ili da se relaksirate, ili da se sa nekim vidite, ili da pobegnete od problema, svakodnevnice … Jesam li u pravu?
-Pa … u pravu ste. Ja zapravo idem da se sretnem sa nekim koga ne poznajem, a ni on mene.
-Eto,vidite da sam bio u pravu. Aaaaa sta mislite da li ce moj moj drug Vaclav, uzgred, to je ovaj sa francuskom beretkom, da pobedi? Pogledajte, on ima i kraljicu i obadva lovca a skakaca jos nije ni pomerio. Sve je na njegovoj strani. On je cuvao skakaca, ili konja, kako god hocete, hranio ga, negovao; zrtvovao je pesake, topove da bi on ziveo. Sesce na njega i napasce ako treba. Takav je Vaclav. Neka sve ode, nestane … on ce na kraju sesti na konja i u boj; prsa u prsa. Tako treba I u zivotu. Ne predavati se, ne slusati neradnike, astalske profesore kojima su za sve krivi oni drugi – sto ne staju, vredni, aktivni I vizionarski nastrojeni ljudi. Malo je takvih I obicno su teme napadanja I kritike a takav je moj drug I brat Vaclav.
Malo me zacudi ovo “Brat” ali ostadoh neprimetno zaintrigiran.
-On Vam je Brat?
-Pa kada sa nekim odrastete I dodjete u ove godine, pa I ako vas nije ista majka rodila, smatrate ga bratom; zar ne?
-Da … da, tako je; Upravu ste. Hvala Vam na ovih interesantnih petnaestak minuta ali ja bih dalje.
-Samo napred; ako Vaclav pobedi znacete-nasmeja se i potapsa me po ramenu.
-Hm?
Cudno su mi delovali sva trojica ali takav je danas svet; narocito ovi stariji usamljenici. Nastavih.
Da, na sredini leve strane jezera opet klupa. Ovog puta betonska sa bokovima od dva spomenika krajputasa i vremesnim daskama za sedenje i naslon. Izgledala je kao da ju tu iznikla, odrasla i pocela da stari, da vene, propada. Zagledah se u podnozje, pa se sagoh da vidim kako je uopste pricvrscena za zemlju. Dok sam kao majstor ispod auta zagledao klupu odozdo, pored mene stadose dva starca da pitaju da li mi treba pomoc. U ovom parku svi ljudi su stari. Ja sam izgleda najmladji setac danas. Nije ni cudo sto me je onaj dedica oslovio sa “mladicu”!
-Ne ne treba, samo pokusavam da saznam na koji nacin je ova klupa ovde postavljena; kao da je nikla, bas cudno.
-Vidi se da ste prvi put ovde, jel tako?
-Nisam prvi put. Dolazio sam i setao ali nikada nisam zagledao kao ovoga puta. Uvek sam bio sa decom i vise sam vodio racuna, gde su oni, jurio ih …
-Ovako; vidite da ovu relativno oronulu dasku na kojoj se sedi i ovu na koju se naslanja, drze ova dva stuba-spomenika! Interesantno zar ne? Ovaj desni spomenik je posvecen Mauriciju Skolowskom. On je bio dobrotvor, ktitor, covek siroke ruke, industrijalac, profesor arhitekture … Voleo je ovaj park. Setao je kao i mi sada. Bio je toliko obican i skroman covek da ga je se sopstvena supruga ponekad i stidela videvsi kako izlazi na javna mesta, kako se oblaci, sta radi. Znao je da kopa kanale, pomaze radnicima, po kisi, blatu; umeo je da sedne u sred ovog parka da se izuje i na salvetu nasece paradajz, papriku i krastavac i uzivao je u tome. Svojom spontanoscu je postao uzor mnogima. Postao je simbol Kolija, Duna! U dzepu je imao samo toliko da moze sebi i porodici da kupi dorucak, rucak i veceru. Ostalo je darivao, pomagao.
-A ova druga strana?
-Ta druga strana je posvecena njegovom bratu. On je ziveo daleko odavde, negde na jugu starog kontinenta i bio je takodje ktitor, industrijalac, dobrotvor … zvao se Georg. Nisu bili braca po roditeljima vec po shvatanju i delima. Bili su braca po Bogu. Bili su masoni. Ispod levog je sahranjen Georg a ispod desnog Mauricio. Ovo drvo ih spaja decenijama.
-Sada razumem.
-Sedi. Evo imam malo vode u termosu, podelicemo nas trojica. Ja sam Ricardo Vaunek, Braca smo; a ovo je Miha Brauhoffer, takodje Brat i staresina je jedne loze u glavnom gradu.
-Ja nisam bas nesto pricljiv ali sam na raspolaganju-rece Miha, koji me je kupio sa jednom recenicom.
-Da li su ovi prethodni susreti bili slucajni ili …
-Nista nije slucajno. Bog sve uredjuje; i po zasluzi.
-Da li je jedan od vas onaj sa kojim se moram sresti?
-Polako. Strpljenje je osnov iskustva i uspeha.
Miha nasece dve-tri jabuke i postavi na tasnu koju je nosio sa sobom. Videh na rubu tasne utisnut masonski simbol sestara i uglomera, simbole prostora i duhovnosti. Setih se Isusovih reci Jevanđelja po Filipu: “Istina nije došla na svet gola, već u modelima i slikama. Niko je ni na jedan drugi način neće primiti”.
-Predjes li ulicu na crveno svetlo bices kaznjen. Ovde, neces. Jer je ovo perfektan raj. Geometrijski, duhovni, nastanjen je samo dobrim ljudima, pozitivnim mislima, simetrijom, geometrijom, vodom, vatrom, zemljom i po malo strahom. Samo nevernici se plase. Jer ne znaju. Ne znaju ko su ovi dobri ljudi, ne znaju sta oni rade, pa cak bi ih i ubili da izvuku neku rec koju nikada nece razumeti. Bi tako i sa Hiramom, to znas, nista ti to nije novo. Kad zatvoris oci osecas mir; to je kao kada idemo u crkvu na molitvu pa nam frekfencija mozga padne na tri do cetiri herca i onda budemo u vezi sa Bogom, javi se mir, spokoj, jer verujemo u Boga jer nismo protuve koje cine nedela a idu u crkvu. Ne otvaraj oci jer ces pokvariti stvarnost. Rodio si se; umro si; opet si se rodio; video si sve sto ti se izdesavalo. I ja sam. Video sam i kocije koje lete po nebu za koje bih se rado uhvatio ali ne smem. Video sam i krug oko vrata koji me je nosio, osetio sam i ruku sveca o kome sam mislio, verovao mu i verujem uvek. Onda sam dosao na jedna vrata na kojima su pisale cudne reci a onaj dvernik me pita: Ko ide: Ja naucen, znam pa velim: Lutao sam trazezi prosvetlenje. A on me pita: Jesi li ga nasao: Ja mu velim: Nadjoh samo neke dobre ljude, valjda ce mi oni pomoci. Verujem im. A onda me pritegnu nesto za vrat, boli ali opusta, kao da postajem duzi, rastem … i jos ne otvaram oci. Boli sve manje i manje i manje i odjednom ugledah neko svetlo, coveka na konju, crvenu traku oko ruke, moje, i neki nezan glas. Bese to moja majka. Sve sam to vec video i doziveo. Oci jos ne otvaram i pitam te: Da li si gresan, da li volis ljude, volis li zivotinje, poeziju, muziku … ne moras da mi odgovoris. Znam! Ha-ha-ha, znam da volis. Volis, vec vidim. Ti, Bato ides putem kojim se ne vidi bas nista, jos si se poverio ljudima koje nisi poznavao, jos si rekao da ces i zivot dati za njih ako treba, jos si i dosao da ga das; zmuris; disciplinovano, cekas jer verujes … i u sebe i u mene. Polako, polako, polako otvori oci …
Polako sam otvorio oci i video isto ono jezerce ispred mene. Lep dan je bio jos uvek. Ne znam koliko vremena je proslo. Seansa me je bacila u neku novu dimenziju svakodnevnice. Bilo je to onih nekoliko pozitivnih minuta koje covek ima svaki dan, samo sto su ove bile u direktnoj vezi sa Bogom, Velikim Arhitetktom svih svetova. Sa moje desne strane je sedeo covek sa sivim sakoom prebacenim preko kolena, sed, nizak, sitan. Od Mihe i Ricarda ni traga ni glasa.
-Vi ste ..
-Da ja sam.
-Ali kako je sve to … gde su …
Dedica sa sivim sakoom je izvadio maramicu, nasekao jabuku i mimikom ponudio mi da se posluzim.
-Rituali su podsecanja na nesto sto je se izgubilo. Ritualima vracamo veru u Bozansko. Kad se krstimo dozivimo prvi, najinteresantniji ritual a da nismo ni svesni toga. Ritual je i ustajanje u skolu i ustajanje kada ucitelj udje u ucionicu. Rituali su i dorucak i rucak i uzina i vecera, pa i gladovanje, post, prociscenje. Mora nesto da se desi da bi doslo do rituala. Samo prazni ljudi to ne shvataju tako. Oni nemaju rituale; u stvari imaju ali ih ne prepoznaju. Imas i one ljude koji imaju samo “svoje” rituale i sve drugo je paganizam, nebozansko. Takvi unistavaju ljudsku rasu. Ima i onih koji preteruju sa kultom rituala. Oni unistavaju veru u Boga. Najlepsi ritual je ljubav. Bila Filos, Eros ili Agape, sve jedno je. Ljubav je ritual koji podize, pokrece i usrecuje svet. I ovo je bio jedan ritual. U lozi toga nema a bilo bi mnogo lepse proci stepene ovako, doziveti ih iznenada. Nisu to moje reci, Jakove, to je rekao Riga od Fere. On je bio mason, najmladji Iluminat pa i mnogo vise. Poznavao je zivot posvecen idealima iluminacije. Da, da. Ti si Dorijanac i bilo bi mi drago da mogu da ti kazem da je neko od Dorijanaca bio iluminiran ali nije niko. Jel znas to?
-Pricalo se za naseg bivseg, pokojnog predsednika, marsala, ali niko …
-Neeee … nikako. On je bio protiv nas, uvek. Slusaj ovo sad; Godine 1776. kada je Adam Wajshaupt osnovao drustvo perfekcionista, bila je to postena i napredna ideja. On je u Nemackom gradu Ingolstatu krenuo iz podruma jednog hotela sazvavsi nekoliko vidjenijih ljudi tog vremena u Nemackoj. Osmislio je sve; konstitucijom je jasno odredio ko, gde i kako ce biti primljen u narednih nekoliko godina. Sve je bilo perfektno iskonstruisano, bas kao i ovaj park. Znala se hijerarhija, imena stepena, imena oficira i sve je imalo smisla. Kao sto i ovaj park ima smisla tako je bilo i kod Iluminata. Ulazilo se kao i u park; posle prolaska pored stubova islo se na levo na put gde su se sretali cudni ljudi. Iluminati su imali striktno 23 clana. Uvek su postojali adepti koji su u slucaju da neko umre ulazili na njihovo mesto. Medjutim, za tih devet godina koliko su postojali od prve postave iluminata samo ih je cetvorica umrlo i na njihova mesta su dosli vec spremni adepti. Pored stalnih clanova svaki Iluminat je imao svoje pomocnike, podredjene koji su bili ili adepti ili pasivni clanovi reda. I Adolph Freiherr Knigge je bio adept pa je po smrti svoga mecene Ulricha Manzzea primljen u red. Da se vratim Adamu; postao je malo ohol, uobrazen, videvsi da se oko njega svila elita Nemacke i Evrope. Odredio je za pocetak nekoliko gradova u kojima bi radile iluminatske loze. Bili su to Ingolstat, Karlsruhe, Hamburg, Lajpcig, Rim, Strasburg … i nije toliko bitno sada. Postali su mocni. Adam je hteo da u svoje ruke pomocu brace koji su iluminirani preuzme vlast Nemacke, Francuske, Italije a i Englesko Kraljevstvo mu je bila meta. Naravno da to nije bilo moguce jer je bilo pohlepno i ne ljudski. U svakoj lozi je imao po nekoga iz vrha politike, vojske, nauke … Ali znas i sam da to nije trajalo. Rim i Vatikan su osujetili njegove namere i sredinom 1785. godine, potpuno isto kao sto su uradili i sa Bratstvom Templara, uradili su i sa Iluminatima. Ugaseni su. Razbijeni. Nisu sva braca podrzavala Adamove ideje. Strahovali su za svoje zivote a onda su se prikrili. Nije vise bilo Iluminata, moci, ugleda … jedino sto i dan danas svi misle da oni postoje. Adam i njegovi saborci ne postoje ali ideja je prezivela i to samo simbilicno. Onda je 1913. godine Alfonso Skolowski oziveo Iluminate, ozveo rituale, odredio tri grada u Evropi, dopisao rituale i umro. Njegov sin Mauricio je nastavio. Znas gde je sada. Danas nas ima devetnaest. Ja sam jedan od njih i zovem se kao imoj deda Alfonso. Nemoj misliti da je to onako mocno kao nekada. Mi samo odrzavamo ime i bavimo se humanitarnim radom, od penzije malo odvajamo da bismo se druzili, putovali, cuvali tradiciju i secali se pravih iluminata, ne Adama i njegovih pohlepnih ideja i namera, vec onih pravih iluminata od nekada, onih koji su to ime odrzavali u proslim vekovima, poput Rige od Fere, Leonarda da Vincija, Carlija Caplina, Teodora Albrehta … Bilo ih je dosta poznatih a i potpuno nepoznatih. Medjutim u novijoj istoriji pojavio je se i jedan koji nam je kvario sliku a cak je bio i veliki majstor naseg reda. Bio je to Piter Justinov. On je crnim slovima upisan u nas red i nerado ga se secamo. A eto, mi i dalje postojimo, simbolicno ali kao sto rekoh, cuvamo tradiciju. Nemamo nikakve moci a mnogi nas napadaju, “znaju” sve o nama, nasim kontima, namerama. Sada nam je centar u Bazelu, u Svajcarskoj. To je uradjeno na moju inicijativu. Tamo je jedna poslasticarnica, moje omiljeno mesto na ovoj planeti i to bas u ulici u kojoj zive moja deca, moji unuci, u kojoj sam momkovao, upoznao moju Mari, ulica u kojoj je i groblje gde cu biti sahranjen. Cuces, cuo si, pricace ti svasta o nama; jedna je istina: Iluminati su postojali devet godina. Potom su unisteni. Danas je to simbilcno, emotivno drustvo staraca koji su pozvani da cuvaju tradiciju jedne ideje, ideje o boljem i postenijem svetu.
-Nadam se da necu smetati ako postavim neko pitanje I da Vas to …
-Mi smo na “ti” !
– … I da te to nece zamarati?
-Pali.
-Da li su svi ovi ljudi koje sam sreo u parku takodje clanovi Iluminata?
-Ne. To su Braca iz loze u kojoj sam ja primljen jos pre sesdeset godina! Posto sam najstariji a I cene me poprilicno, ispunili su mi zelju I ovaj park uoblicili po mojim idejama. Mnogo puta je ovaj park bio nasa radionica pod vedrim nebom. Niko od prolaznika nije znao zasto nas trojica sedimo na klupi povrh parka; niti su znali sta to stari Manuel “cudak” sa stapom radi na prvoj klupi levo; Brat Isidor je uvek imao neke ideje humanitarnog karaktera. Danas si ga na kratko upoznao sa njegovom suprugom. Vilhelma si upoznao, takodje. Lepo je sto postujes zakon ovog parka, ove drzave! Vilhelm je otisao kuci jer ga ceka njegova Rozi. Sahisti znaju da budu I grublji, kao da su srajneri, znaju I da uvrede … ne znam kako su prema tebi postupili ali cim su te pustili da ides dalje znaci da si I kod njih prosao! Ricardo I Miha su gospoda; intelektualno mozda najvece blago ove drzave, danas. Ricardo je Iluminat.
Znas Jakove, danasnji svet ide stranputicom; to ti ne moram reci. Ista ta stranputica ce nekim narednim generacijama bili nesto normalno bas kao I sto je nama danas normalno slusati rokenrol, pank muziku a u doba nastanka iste to je bilo razvratno i “da Bog sacuvaj”.
Medjutim, stranputica kao I svaka druga ima ekstremno opasne krivine na koje moramo paziti. Ispadnemo li u krivini, sletimo li sa stranputice onda je to pogubno ne samo za nas vec I za sledece generacije takodje. Sa nje se ne slece na bolji put vec na jos gori.
Na svetu ima pametnih, dobrih, skolovanih ljudi. U njih se treba uzdati. Treba ih prvo naci. Ja sam ih nasao. Ti takodje. Budi primer drugima; pokazi svojim delima I stavom da su ti ljudi, tvoja I moja Braca jedini spas za covecanstvo. Ne zbog nas samih vec zbog nase dece, unuka. I najveceg provokatora za kafanskim stolom I onoga koji se krije iza ekrana nekog kompjutera I onoga sto javno vice, laze I krade narod, ponizi svojim normalnim, iskrenim pogledom na svet I ukazi mu na problem u kojem se davi. To Bog dozvoljava. Daruj, pomagaj, savetuj nemocne I neiskusne. To je nas cilj I obaveza. Ko ne bude to video sam je kriv. Ko bude dovoljno intelegentan, hrabar, ko bude prepoznao borbu pokucace.
Ti sada znas ono sto malo ko u svetu zna a to je opet sve tako smesno. Nisi ni sanjao da ce jedan dekica od 92 godine da ti secka jabuku na klupi u nekom parku, da ti poveri ovo sto je poverio i da ce taj isti da ti kaze da si iskusio previse za jednog masona najviseg stepena. Kod nas je kao i u zidarstvu. “pokucaj i … “
Iz daljine sam cuo neko smejanje za zakasljavanjem … Vaclav je pobedio, izgleda.
- Advertisment -

Most Popular

Kajli Minog pobedila tešku bolest, ali jednu stvar ne može da preboli

Kajli je pre nedelju dana postigla veliki uspeh tako što je postala prva pevačica u Velikoj Britaniji koja je u pet...

Ispovest Dragane Mirković koja je podigla prašinu, pevačica otkrila kome smeta na estradi

 Dragana Mirković oduvek je svoju muzičku karijeru gradila samo na dobrim pesmama i...

Oglasio se Duško Tošić: Odlazim, veoma sam tužan

Duško Tošić veoma je iznenadio i šokirao sve svoje pratioce najnovijom objavom na "Instagramu". Fudbaler, koji se trenutno...

Dr Stefanović Blumenau: Od korone se ne umire – Nisam siguran da je to virus –VIDEO

Ne može da se dokaže da postoji korona, jer u našoj zemlji do sada nije urađena...

Recent Comments