Serbian
Albanian
Arabic
Bosnian
Danish
Dutch
English
French
German
Italian
Macedonian
Slovenian
Upravo sada, negde tamo, sedi devojčica koja neprestano prelistava Instagram i gleda najnovije slike svojih prijatelja, dok joj mama nešto tiho priča. Tu je i još jedna devojčica koja pobožno prati sve informacije o omiljenoj joj glumici i pevačici. Treća devojčica svojoj drugarici na Fejsbuk šalje sliku svoje simpatije…. Jedna od tih devojčica će se možda udati za mog sina. Možda će mu biti prva ljubav… Nadam se da joj je majka rekla kako njen budući muž mora da je poštuje.
Kao majka tinejdžera i supruga muškarca koji drugima čini život paklenim, mogu vam dati jedan roditeljski savet: Reci svome sinu NE!
Moj muž je odrastao u porodici u kojoj mu roditelji ništa, nikad nisu odbili. Njegove želje su za njih bile zakon. Kada bi im rekao: “skočite”, oni bi pitali: “koliko visoko”. Nikada u životu mog muža nije bilo razočaranja dok se ja nisam pojavila u njemu. Do tog trenutka niko mu nije rekao da se nešto ne može dobiti.
Nije imao razloga da misli da neće dobiti ono što je tražio, sve dok nije upoznao mene. Niko mu nije rekao ne. E tako sam mu ja postala trn u oku i prokletstvo čitavog njegovog postojanja.
Zamerao mi je od samog početka naše veze, a sve zato što sam imala hrabrosti da ga odbijem. Naš brak je odmah bio začinjen mržnjom i psihološkim traumama.
Kada je prvi put sreo osobu koja bi mogla da ga odbije, nije ni znao šta da radi sa mnom. Kada je prvi put čuo moje “ne”, razlog odbijanja nije mu bio važan. Samo je mislio da je u pravu, a ja nisam. Bila sam gora od njega, a njegove želje su bile važnije od mojih. To je sve što je znao.
I kada kažem da mu nikada ranije nije rečeno „ne“, upravo na to mislim. Sam koncept odbijanja bio mu je potpuno nov. A prisustvo u njegovom životu žene koja sumnja u njega ili mu se suprotstavlja bilo je neshvatljivo. Prvi put kada se sa njim nisam složio oko kupovine, njegova reakcija me nasmejala. Nikad nisam videla odraslu histeričnu osobu. Nisam to shvatila ozbiljno, uostalom, bio je tek u ranim dvadesetim. Ali izgledalo je zaista smešno.
Međutim, prošlo je neko vreme i dokaza o njegovom ludilu postajalo je sve više i više. Već je bio prestar da bi se nazvao razmaženim dečakom, ali drugo poređenje mi nije palo na pamet. Izgledao je kao dečak na steroidima. Kada bih mu rekla „ne, ne mislim tako“ ili „ne večeras“, kao odgovor, dobijala bih neku od fraza: “tako si glupa da ne znam kako živiš na ovoj zemlji“ ili “ne znam ni zašto te slušam kad si toliko glupa.” Svi ovi verbalni šamari bili su odgovor na moje pokušaje da uštedim novac na porodičnom budžetu ili na predlog da posetim novi restoran, što ga je izbacilo iz njegove zone komfora.
U toj borbi sa njim, izgubila sam volju za životom.
Prolazile su godine, ali nije mogao da se sabere. Malo se primirio u pogledu finansija, podizanja sina, i kućnih poslova…
Deset godina braka s njim, naučilo me je dve stvari.
Prvo, šta god da sam uradila, pobeda u svađi uvek me je koštala. Ovaj čovek nije želeo i nije mogao da prekine začarani krug koji su stvorili njegovi roditelji kada su odlučili da mu ništa ne uskraćuju. Moje obrazloženje mu nije bilo važno i moje telo više nije pripadalo meni. I najmanji nagoveštaj bilo kakve promene naišao bi na bes, psovke i snažno stezanje šaka. Živeo je po određenom obrascu koji se ukorenio mnogo pre mog pojavljivanja. I nisam mogao ništa da učinim povodom toga. Neko je trebalo da mu kaže NE kada je bio dete. Ali mentalno sam se udaljila od svega ovoga i pokušavala sam samo da živim svoj život. Imali smo dete i znala sam da treba da radim sve drugačije od onoga što su radili njegovi baba i deda, tako da je moj sin na vreme osetio na sebi šta je razočaranje.
