Monday, November 23, 2020
Home Osa news JORDAN DJEVIC - Muzičar: "Ja i Klaus"

JORDAN DJEVIC – Muzičar: “Ja i Klaus”

Kada sam se doselio u ovaj grad, mnogi koje izokola poznavah mi rekose da je moj stanodavac “prilicno cudan covek”, da malo ko o njemu zna nesto vise, osim da je negde na severu Nemacke imao neku rodbinu koja ga je obilazila jednom godisnje. Samo kada im je zatrebalo novca ili kada je bilo reci o nasledstvu dolazili su i odsedali par dana. Vremesnog, slabo pokretljivog ali mentalno i duhovno veoma zdravog osamdesetsestogodisnjaka to nije mnogo brinulo. Imao je on svoje puteve, zanimanja, ideje, prijatelje, daleko od svakodnevnih dogadjanja, ljudi … sve je to bilo tu; oko njega, pokraj njega, oko onih koji su ga svakodnevno sretali, prepredali price iza njegovih ledja … Klauc Birkle je bio profesor muzike u Osnovnoj skoli “Gaisburg Schule” u Stutgartu. Privatno je davao casove harmonike, druzio se sa mladjima, setao Rotenbergom, obavezno odsedao u skoro sve tri “Biergarten” kafane koji su se nalazile na njegovoj svakodnevnoj putanji izmedju skole i stana na cetvrtom spratu, bez lifta. Te, 1994. Godine, kada sam ga upoznao vec je bio penzioner i za generaciju koja je dolazila, naseljavala njegovu okolinu, postajao je nepoznanica, “cudak” i “matorac iz kraja”. Upoznao sam ga sasvim slucajno, bas onako kako i pocinju sve velike stvari, poznanstva, prijateljstva … Upoznao sam ga u Kafeu “Kunstlerbund” u centru Stutgarta. Posle par veceri provedenih u samackom hotelu dosao sam do drugarice koja je konobarisala u vec pomenutom Kafeu i zamolio je da par veceri provedem kod nje dok se “ne organizujem”. Rekla mi je da sacekam i ponudila mi jedino slobodno mesto. Seo sam pored coveka u zutom sakou, ispred koga je stajalo veliko “Hefe Weizen” pivo. Pogledao me je i usporeno klimnuo glavom da je slobodno i da mogu da sednem. Rekao sam mu na slabom nemackom da nisam bas zabavno drustvo jer mi je nemacki jezik slabija strana. -Odakle dolazis? pitao me je. -Iz Jugoslavije sam; tacnije, iz Srbije. -Ipak je tvoj nemacki bolji od mog jugoslovenskog- nasali se. Cutali smo dobrih tri minuta a onda mi je zaredom, kao na stolici, pod lampom u nekoj policijskoj stanici postavio nekoliko pitanja na koja sam mu isto tako brzo, sigurno i kratko odgovorio. Rekao sam mu da sam muzicar, da sam neozenjen, da ne nameravam da se vratim u Srbiju i da sam prilicno neshvacen od moje okoline. Cutao je i gledao me a onda potegao za pivom. Bas njega briga za moje probleme, pomislih. Negde pred sam fajront moja drugarica koja je do tada vredno trcala po lokalu sa ancerima punim pica, sede za nas sto i uzdahnu. Video sam da se matori i ona poznaju i da je on cest gost. Zamolila ga je za uslugu. Razumeo sam da ce mi iznajmiti jednu sobu koja je iznad njegovog stana. Nasao sam se u pravo vreme na pravom mestu! Hvala Bogu! Bar ne moram da cekam svaku noc posle fajronta, od dva sata po ponoci do sest sati ujutru da se samacki hotel otvori. Spasen sam. Sledece jutro sam se nasao pred zgradom neke cudne boje na adresi koju mi je matori na svojoj vizit karti napisao. Pomislih, Boze,zasto je napisao adresu? Pa zar nema vec napisanu na vizitki? I tek onda spazih da na karti pise samo: Klaus Birkle Muzik Profesor Tel: Ich habe kein Duhovito i pametno. Coveku u njegovim godinama mozda stvarno i ne treba telefon. I jos, kakva slucajnost! Muzicar! Zazvonio sam i sacekao dobrih 7-8 minuta da Klaus otvori vrata.Zatim sno poceli da se penjemo; prvi sprat, drugi, treci, cetvrti … -Ovde ja zivim a ti ces biti gore, jedan sprat vise. Au, pa nije valjda da moram svaki dan na peti sprat, gore-dole? Pomislih. Sta je, tu je; hrabro.Stan je bio mali ali udoban i siguran, sa malim kupatilom, mini kuhinjom, zadivljujucom foteljom plave boje i radnim stolom iz nekog od srednjih vekova. -Olivera mi je rekla da ti stan treba na nekoliko dana. Ovde mozes da ostanes koliko god hoces. Mesecno ce te kostati 330 Maraka i davaces mi svakog meseca unapred. -Vazi. Dogovoreno. U ovom slucaju ne moram da trazim vise nikakav smestaj, osim ako se ozenim pa pozelim veci stan-nasalih se sa Klausom. Upoznavao sam ga sve vise. Jednom prilokom kada sam usao u njegov stan, kako bih mu nesto pomogao, primetio sam da je besprekorno sredjen, cist, uredan, osvetljen, izluftiran …Klaus je bio pedantan covek. Jednom prilikom sam ga kao za svadbu sredjenog odvezao u neku vilu. Zeleo sam da udjem i vidim kako je iznutra jer je spolja izgledala fantasticno ali ne bih pozvan. Mozda drugi put.Godine su prolazile. Ja i Klaus smo postali prijatelji. Grob svoje supruge je redovno obilazio.U setnjam do groblja i nazad pricao mi je o svemu i svacemu. O njegovom logorovanju, izbeglistvu tokom drugog svetskog rata, njegovim ucenicima, unucima, deci, prijateljima. -Moram nesto da vas pitam gospodine Birkle. -Izvoli.-Kada sam poceo da stanujem kod vas mnogi su mi rekli da ste cudak, nezainteresovan za komsiluk, rodbinu … -Znam, znam, znam … Imam ja dosta prijatelja, pravih, iskrenih, koji ce, zatreba li i krv dati. Niko od ovih mojih komsija i starih i novih nije na tako nesto spreman. Moja deca su, vec sam ti nekoliko puta rekao, svoji ljudi sa svojim problemima i ne zelim da ih zamaram sa mojom staroscu. Ne bih ni tebe zamarao ali si se nekako sam uclanio u drustvo „matorca iz kraja“ i mislim da ti nije bas tako lose. Nemamo ja i ovi iz mog okruzenja nekih zajednickih tema. Oni slusaju Roberta Blanka ja Macea Parkera; Oni citaju „Bild Zeitung“ ja „die Welt“. Da li bi mozda od onog napuderisanog Wilija sa prvog sprata cuo nesto o logorovanju u Sibiru? Sta bi on imao da ti kaze? Da li bi ona Turkinja iz prodavnice znala da ti objasni sta znaci „OK“? Mozda bi i te oni tvoji iz kluba Jugoslovena uputili na neki bolji koncert od onog od pre neki dan? Sta ti moj Jakove fali u mom okruzenju? Ja cu ti odgovoriti: Nista! Ako se ozenis, a cujem da si blizu toga, ja cu se preseliti na peti sprat a ti i tvoja supruga u moj sadasnji stan. Tako cu imati pravog prijatelja i dalje pored mene. Valja li ova? Ne znam sta mu bi da sve ovo kaze ali godilo mi je. Video sam da je prepoznao moje postovanje prema njemu i da to ceni. Iskustvo koje je imao bilo je zavidno. Proveo je cetiri godine u Sibiru, u zloglasnom logoru „Gulag“. Pricao mi je da je najteze bilo kada su oslobodjeni. Imali su pred sobom Sibir; hiljade kilometara napred, nazad, levo i desno. Bio je iskusan u svakom smislu. Nacitan, obisao dosta sveta, upoznao dosta ljudi iz sveta politike, knjizevnika, umetnika … Nikada mu nije bilo tesko kada mi je trebao nesto objasniti, uputiti. Dosta puta sam mu na pitanja potvrdno odgovarao sa „OK“. Onda mi je ispricao sve o nastanku najpopularnije skracenice. Bilo je to ovako: -E vidis: kada su Englezi porobili Ameriku i poceli da trebe starosedeoce, Indijance, naravno da je bilo mnogo zrtava, ubijenih; kako Indijanaca tako i Engleza. Vracajuci se iz borbe na rubu improvizovanih naselja su ih cekale porodice. Cekali su I sa strepnjom gledali koga nema a ko se vraca. Komandant jednog puka koji nije toga dana imao zrtava je napravio belu zastavu na kojoj je velikim slovima napisao „O Killed“ (Zero Killed). Vremenom je preslo u skracenicu i ljudi su situaciju koja je imala smisao proste recenice „dobro je“, „u redu je“ izgovarali kao „OK“. Posle pet godinja druzenja stanovanja kod Klausa rekao mi je vreme da ga oslovljavam sa „Ti“. I mene su poceli da gledaju kao cudaka jer sam se upleo u drustvo „matorca iz kraja“. Ja sam se ozenio i uradili smo bas onako kako je i predlozio. Nekada smo znali i zasvirati zajedno. Bilo je zabavno; vreme je prolazilo kao njegov stari Philips gramofon na 78 obrtaja … brzo, nerazumno brzo. Klausu je iz dana u dan zdravstveno stanje bilo sve gore i gore. Verovao je u svoj duh ali kada je pao u postelju video je da mu se blizi kraj. Provodio sam dane pored njegovog kreveta, pomagao mu, oblacio ga, nekada i hranio … Jednog dana me je pozvao kod njega. Dao mi je koznu, braon torbu u kojoj je godinama nosio skolske radove svojih djaka. Izgledala je I bila je neprocenjivo stara. Htedoh je otvoriti ali me on uhvati za ruku I rece da to pogledam kasnije. Hteo je nesto da mi kaze. Jedva je govorio. -Jakove, ozenio si se, dobices decu. Ako ti Bog podari dete zahvali mu se. Budi tom detetu sve! Neka do desete godine ima pomalo strah od tebe. Od desete do dvadesete godine mu pomazi, usmeravaj … budi mu ucitelj. Od dvadesete godine pa do smrti budi mu prijatelj. Kad pomenuh prijatelja; on, pravi prijatelj ne sme da ti bude alat vec cilj. Obecaj mi Jakove, obecaj da ces tako ziveti! Kroz suze sam mu obecao i video momenat kad mu je glava klonula. Umro je. Lepo vreme i hor slavuja su ispunili prostor oko kapele u kojoj je lezao Klaus, onaj Klaus koji me je mnogo cemu naucio, sa kojim sam pio vina svakojakih kvaliteta i vrstà da bi mi na kraju rekao da je tako i sa ljudima, koji me je naucio da budem oprezan, tolerantan, da cutim dok stariji, iskusniji govore; bas onaj Klaus koji me je ohrabrio kad je bilo potrebno, spustio kada je i za tim bilo potrebe; onaj Klaus koji mi je u koznoj, braon torbi cuvao sve kirije koje sam mu placao za stanarinu i sa dve reci na cedulji „trebace ti“ i nevesto nacrtanim smajlijem jos vise izmamio suze i divljenje.Nije mi bilo cudno kada sam video toliko mnogo ljudi. Izneli su kovceg i svestenik je rutinski uradio ono sto mu je zadatak u takvim prilikama. Rekao je o njemu par reci a znam da ga nije poznavao. Onda su se oko njegovog kovcega okupili ljudi u crnim odelima i belim rukavicama. Klaus je bio Mason. Na kovceg su polozili zastavu sa Masonskim simbolom, kojim je se upravljao celog zivota, tri ruze i okruzili ga uhvativsi se za ruke. Iz unutrasnjeg dzepa sakoa sam izvadio bele rukavice, navukao ih i stao medju moju Bracu.Vecna ti slava Klause, Brate.

- Advertisment -

Most Popular

Ostavila sve u čudu: Najlepša žena na svetu neprepoznatljiva u ovom izdanju! (FOTO)

Iako smo navikli da je vidimo na značajnim dešavanjima vidimo u tip top izdanjima, američka manekenka Bela Hadid u...

Princ Hari i Megan više nemaju gde da se vrate: Evo ko se uselio u njihovu rezidenciju u Londonu!

Kada bi princ Hari i Megan Markl poželeli da se vrate u London, bar na kratko, trebalo bi da potraže novi dom za svoju tročlanu porodicu. Naime,...

Najlepši pokloni za praznike

Božićni praznici su pred vratima i ovo neće biti Božić kakvog ga pamtimo unazad sto godina. Ovaj Božić će biti sasvim drugačiji....

Chupa bend

Satirom i parodijom u borbi protiv anomalija u društvu

Recent Comments