Thursday, July 29, 2021
HomeLifestyleFenomen "odbeglih očeva" sve je više prisutan. Često se susrećemo sa fenomenom...

Fenomen “odbeglih očeva” sve je više prisutan. Često se susrećemo sa fenomenom oca koji se razvodi od majke, a time se automatski “razvede” i od sopstvenog deteta

Iako nakon razvoda i otac i majka ne gube tu ulogu i moraju biti svesni da su i dalje roditelji svoje dece, u praksi se sve češće dešava da onaj koji napusti bračnu zajednicu, reši se ujedno i uloge roditeljstva.

Ovaj tekst posvećujemo svim očevima koji su u jednom trenutku to prestali da budu, premda se i dalje vode kao zakonski obveznici, biološki roditelji i roditelji za koje se često kaže da su to “samo na papiru”. Suočavanje sa samohranim roditeljstvom nije jednostavan proces i adaptacija u svakom smislu može biti dug i bolan proces privikavanja na nove uslove življenja bez pomoći, gde većina brige o podizanju deteta pada samo na jednu osobu.

O pojavi koja je poprimila oblik epidemije, pričali smo sa defektologom i licenciranim psihoterapeutom  Ivanom Sinđić, analizirajući jedan društveni fenomen “odbeglih tata”. Pa, iako znamo da bi otac i nakon razvoda trebalo da bude stabilna figura kako dete ne bi imalo osećaj nesigurnosti, svesni ili nesvesni kroz ono što njihova deca prolaze zbog rastanka, neki očevi zanemaruju njihove potrebe.– Dete ne boli toliko rastanak roditelja koliko strepi za svoju sigurnost. Svaka promena izaziva strah kod deteta, iz toga je neophodno da bude prisutan u detetovom životu koliko je to odredio Centar za socijalni rad, ali po potrebi i više ako je to u skladu s dogovorom oba roditelja – objasnila je psihoterapeut Sinđić .

Dete do devet godina života, iz fragmenata oca, takoreći iz delova kontakata, formira jednu celovitu sliku oca. Ako su ti fragmenti stabilni i ako se on u kontinuitetu pojavljuje dete će formirati jednu stabilnu sliku i, što je najvažnije, imaće poverenja, navela je između ostalog psihoterapeut sa velikim iskustvom iz oblasti porodične psihologije.

– Vrlo često srećem u praksi da otac obeća deteteu da će doći u određeno vreme, a onda se ne pojavi, pa se to ponavlja, te dete iz tih fragmenata stiče sliku jedne nestabilne muške figure i doživljava bol i razočarenje. Tako se formira šema nepoverenja još u detinstvu koja se često prenese u neke druge segmente života kasnije – upozorila je Ivana Sinđić.

U tom slučaju, savetuje defektolog, najbolje bi bilo da postoji neka druga muška figura u detetovom neposrednom okruženju, bio to ujak, deda, prijatelj, kako bi ublažilo to nepoverenje koje se formira.

– Naglašavam, važno je da majke, kada to primete, obavezno prijave Centru za socijalni rad, kako bi službenici iz centra reagovali i porazgovarali sa ocem i objasnili da se tim postupkom detetu nanosi određena psihička šteta. Jer osećaj nestabilnosti, napuštenosti i bezvrednosti zna samo dete koje prolazi kroz ovu fazu, a čak ni odrasli nisu u stanju da sagledaju posledice tog mučnog osećanja – objasnila je ona.

Dete odsustvo oca tumači kao odbačenost i nevoljenost, ono ne razume da otac ne valja već ima subjektivni osećaj da sa njim samim nešto nije u redu. A kako se izgubila empatija i osećaj za sopstveno dete, psihoteeerapeutkinja je pokušala da objasni.

– Posle razvoda očevi se dele na one savesne i psihički stabilne koje mori pitanje – šta sad, da li ću ja biti dobar otac, šta ako sad uđe neki drugi muškarac u život deteta… Ovo su zaista vrlo posvećeni očevi koji jednako snose ulogu roditeljstva, čak postanu i brižniji i tada detetu ne manjka te ljubavi i sigurnosti. S druge strane, imamo nezrele muškarce koji decu viđaju sporadično ili uopšte ne viđaju. Oni se vežu za neku drugu ženu, započnu novi život i taj život postane im važniji od sopstvenog roditeljstva. Oni ne ispunjavaju i nemaju osećaj za detetovu emocionalnu potrebu. Vrlo često imaju sindrom Petra Pana – večitog dečaka, ali i psihopatske strukture ličnosti, nemaju empatije za drugoga osim za sebe – detaljno je opisala psihoterapeut.

Ovakvi muškarci oslanjaju se na nove partnerke koje zadovoljavaju njihove narscističke potrebe, koje im daju potvrdu da su poželjni, a dete ne može da kompenzije tu vrstu satisfakcije i pruži im ono što je njima primarno. Često su to narcističke sutrukture ličnosti, pa čak i psihopatske.

– Oni u društu deluju šarmantno i na okruženje ostavljaju fascinantan utisak stabilnog i ostvarenog čoveka, ali često, niko drugi osim porodice, koja je sve to trpela uključujući i dete, ne može to pojmiti. Za nezrele muškarce važi gotovo isti šablon važi, oni često nemaju ni osećaj da su nečiji očevi jer im je fokus na zadovoljavanju sopstvenih nagona – navela je Sinđićeva.

Za emocionalno sazrevanje deteta neophodna je stabilna očinska figura, u suprotnom, projekcija koja datira iz detinstva odražava se u zreloj dobi, najčešće kroz nepoverenje i neadekvatno funkcionisanje u emotivnim vezama. Prema rečima Sinđićeve, ženska deca u budućnosti neretko biraju starije partnere ili ulaze u veze gde su odnosi nestabilni ili dramatični i teatralni, ali žeđ za ljubavlju se nikada ne može nadomestiti i kompenzovati nedostatak koji je ostavio ožiljak u ranom detinstvu.

(Telegraf.rs)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

Most Popular

Most Popular

Most Popular