Madame De Pompadour žena koja je promenila istoriju

Madame De Pompadour žena koja je promenila istoriju

- in Arhiva, Arhiva, Domaće vesti, Eventi, Osa list, Osa news, Strane vesti, strane vesti - arhiva
0
Comments Off on Madame De Pompadour žena koja je promenila istoriju

Luj 14, priznao je zvanične ljubavnice, preselio ih u apartmane u palati i priznao decu koju su mu rađale. Luj 14 bio je mudar čovek koji je dobro promislio kako da ljubavnice uključi u svoj život – a otuda i u život Francuske. Da bi podučio sina Luja, sačinio je zvaničan spis o ljubavnicama. Prvo, Luj je upozoravao, nemoj zbog ljubavnice da zanemariš državne poslove. Drugo, a teže, ako i predaješ srce, moraš da ostaneš gospodar svog uma. Ne dozvoli ženama da govore o bilo čemu ozbiljnom, jer će se uplesti u zavere i intrige, i uneti rasulo u upravljanje državom.
Lujev praunuk, nije se obazirao na pradedine savete i svojim zvaničnim ljubavnicama dozvolio da postanu uticajne i moćne ličnosti na dvoru. Takođe je prekršio tradiciju da kraljevske ljubavnice treba da budu plemenitog porekla, i u svoje je srce i postelju uveo građanku Žan-Antoanet Puason – kasnije Madame De Pompadour  Žan-Antoanet imala je neobično poreklo. Njen otac, ekonom pariskih finansijskih zvaničnika, nepravedno optužen za proneveru, pobegao je u Nemačku da izbegne tamničenje. Žan-Antoanet, čiji je nadimak bio Renet, ili Mala Kraljica, i njen brat Abel, ostali su u Francuskoj s majkom. Da bi ih izdržavala, madam Puason je uzimala bogate ljubavnike. Takođe je svojoj osetljivoj ćerki obezbedila odlično obrazovanje i uputila je u veštine koje je morala da poseduje svaka žena kojoj su otvoreni putevi društvenog uspinjanja, da bi privukla odgovarajućeg muža ili ljubavnika.
Renet je cenila majčine napore, naročito pošto se jedna vidovnjakinja zagledala u oči devetogodišnjakinje i svečano izjavila: “Ti ćeš biti kraljeva ljubavnica.”
Renet je stasala u čarobnicu. Bila je vitka i lepo građena brineta ovalnog lica i blistavog tena, kraljevski otmenog držanja. Kad joj je bilo blizu dvadeset godina, majka joj je ugovorila brak sa jednim zvaničnikom u vladi Šarlom Gijonom. Renet i Gijom su imali dece, a preživela im je ćerka Aleksandrina. Mladoženja se neočekivano mnogo zaljubio u mladu, koja ga je kroz smeh uveravala da će zauvek s njim ostati, osim, naravno, ako je kralj ne poželi.
Dva meseca kasnije, 1745, na svadbi svog sina Dofena, kralj Luj, prerušen u tisu, posvetio je pažnju Renet, zanosnoj i otmenoj boginji Dijani, i cele večeri obigravao oko nje. Ubrzo potom, postala mu je ljubavnica. Renet mu je uzvraćala strašću nadahnutom fantazijama. Narušeno zdravlje je nepovoljno uticalo i na Renetino vođenje ljubavi, a zastrašivala ju je pomisao da bi njena frigidna narav, kako je gorko zvala, mogla Luja da otera u naručje druge žene. Jedne noći, prebacivši joj da je “hladna kao riba”, Luj je izašao iz kreveta i spavao na sofi. Da bi ga zadržala, Renet je počela da se pridržava režima ishrane koji je trebalo da zagreje hladnu krv: “Život bih žrtvovala da mu ugodim”, poverila se prijateljici. Iako joj je telo propadalo, Renet je nekako uspela da sebe učini kralju neophodnom. Kralj ju je 1745. imenovao markizom De Pompadur. Kao Lujeva metresa uspela je i da smekša kraljicu, iako ju je Marija Lečinska ponekad javno ponižavala.
Renet je svoj život posvetila kralju, nedostatak seksualne odvažnosti nadoknađujući starostavnim čarima. Oduševljeno je prihvatala njegova interesovanja. Pridružila bi mu se u kartanju, iako je karte zapravo mrzela. Išla je u lov, premda joj je taj sport isisavao i ono malo snage što je imala. Uređivala je sočne, bezobrazne izveštaje koji su jednom nedeljno stizali od Lujeve špijunske mreže. Svakog dana je davala uputstva državnim ministrima. Savetovala je kralja i postala je njegov najdraži prijatelj, a ne samo ljubavnica.
Renet se takođe ubacila i u državne poslove, a to je bilo upravo ono na šta je Luj 14. upozoravao u svom memoaru. Ulagala je kraljevska sredstva kao pokroviteljka književnosti i umetnosti, o kojima je mnogo znala i za koje je imala razvijen osećaj. Bila je saosnivač vojne škole za obuku oficira, i danas čuvene fabrike porcelana u Sevru. Posle mnogo premišljanja, Renet se 1751. odrekla seksualnih odnosa s kraljem, i to je obznanila. To odricanje je za Renet imalo dvostruku korist: umirilo je njenu religioznu savest i oslobodilo je zadatka koji naprosto nije moga dobro da obavlja.
Da bi zadržala uticaj nad Lujem, Renet je nastojala da mu nađe bezopasne mlade žene. Savremenici su je optuživali za svodništvo i za organizovanje javne kuće u kraju Lovište u blizini palate. Tu su sasvim mlade devojke regrutovane iz siromašnih pariskih porodica, smeštane i pripremane za Lujevo erotsko zadovoljenje, često u grupama od po dve ili tri. Promet je bio veliki, verovatno i zato što su devojke koje bi se povukle primale penziju i često se udavale za imućne ljude koji su žudeli da se okoriste njihovom obukom. Devojkama koje su rađale Lujeve potomke govoreno je da su im bebe umrle. Onda su ta deca dobijala godišnju rentu i davana na usvajanje odgovarajućim roditeljima.
Dve godine pošto je osnovana Lujeva javna kuća u Lovištu, Renetina desetogodišnja ćerka Aleksandrin je umrla. Renet je skupila krhotine svog uništenog života. U narednoj deceniji zaokupila se državnim poslovima i unutrašnjom politikom dvora, uzdajući se da će njeni saveznici biti dovoljno jaki da poraze sve veći broj njenih neprijatelja, uključujući i zaštitnike drugih lepih žena za koje su se nadali da će je zameniti. Uticala je na Luja da otpušta ministre koji je nisu voleli. Preživela je krvavi rat na dvoru, a zbog novostečene čednosti osećala se tako vrlom da je podržavala crkvu u raznim vidovima borbe protiv parlamenta.
Blisko je sarađivala sa svojim štićenikom, vojvodom od Šoazela, čiji su diplomatski poduhvati konačno doveli do sedmogodišnjeg rata u kojem su Francuska, Austrija, Rusija, Saksonija i Španija sklopile savez protiv Pruske. Rat se pokazao kao propast koja je Francusku zamalo dovela do finansijskog kraha. Sredstva iz blagajne osiromašene nacije neumereno je trošila na umetnička dela i arhitektonska zdanja. Stil koji je nametnula Francuskoj bio je genijalan da je po njoj prozvana čitava estetička epoha. Povlađivala je lenjom kralju, dok su izvan palate gnevne mase skoro umirale od gladi.
Ubrzo pošto se rat okončao Pariskim mirovnim sporazumom iz 1763. Renet je podlegla bolesti. Njen prijatelj Volter žalio je što je “preminula” iskrena žena koja je kralja volela radi njega samog. Međutim, popularna pesmica kojom su je lukavo oblatili izražavala je viđenje većine savremenika: “Ovde počiva ona što bi dvadeset godina devica, osam godina kurva i deset godina svodnica.”

Facebook Comments

Mozda vas zanima ova vest

NOVI BROJ OSA